УЕРКА

UERKA: Уред за регистрацију и класификацију (У.Р.К. илиУерка) настао је, послије првих медиалистичких окупљања, према замисли Леонида Шејке. То је требало да буде основа једне духовне цитаделе, како је замишљао Шејка, опчињен спекулативним неимарством и духовим замковима шпањолских мистика… У почетку би Уерка прикупљала информације; она биљежи податке „чији се смисао и значај не могу одмах схватити…“ – видети више: на месту где ниче та фатморгана уметника Друге српске ренесансе
Уерка је осуђена на "тајну историју"... "Тајна историја" интригира многе духове, од Балзака до Л. Паулса, она је истинитија од "официјелне", али је - мистериозна. Јер се истина сакрива.Уерка наговештава супериоризацију медиалистичких слојева...

М. Главуртић .

Леонид Шејка: ПОСЛЕДЊИ ЗАПИС

УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА

УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА
Тематски број часописа посвећен опусу "Уметност махагонија" Белатукадруза (алиас М.Лукића)

Творац САЗВЕЖЂА З - БЕЛАТУКАДРУЗ

Претражи овај блог

четвртак, 05. јануар 2017.

ПОДСЕТНИК


ПРАВДА ЈЕ СПОРА АЛИ ДОСТИЖНА
ИЛИ О »СРПСКОЈ ДУХОВНОЈ АКАДЕМИЈИ“

„Драги Мирославе Лукићу,Хоћу само да изразим своју радост и неку врсту ганутости, када сам прочитала у „Билтену ЗАВЕТИНА“  да сте Ви добитник највише награде „Српске духовне академије“ – књижевне награде „Раваничанин 1“ – награде за животгно дело; мило ми беше око срца и унесе ми наду и веру у светлију будућност да још постоје они који имају уши да чују и очи да виде, те препознаше да сте ви тај духовни Светионик. / Од срца Вам честитам и желим да још дуго у здрављу и миру поживите и стварате. / Заувек Ваш пријатељ , Соња“  (4. јуна 2015)
Сличних, овако срдачних, честитки, стигло је двадесетак  (из Сомбора, Апатина, Ниша, Прокупља, Врања, Крагујевца, Прибоја, Пријепоља, Књажевца, Пожаревца, из Швајцарске, Немачке, Француске, Канаде -Торонта). Међу пријатељима, који су ми се јавили тим поводом, није било ни једног добитника ове награде, осим песника Мирослава Тодоровића. Номинално, како  пише у повељи „Српске духовне академије“, то је „признање за трајан допринос српској књижевности, духовности, култури и националној баштини“. 
Ову повељу , на првом месту,  потписује песник, вршњак, аутор свечовечанског реквијема посвећеног покојном побратиму Зорану Живадиновићу, у којој има и ових стихова: „Тече наша тугованка / Историја: / Шљива ранка. // Шепа Лепо, храмље Добро / Трчи зло / Пузи гордо // Све се према нама ваља / Што не ваља / Образ каља...“  и мало даље: „ Цвили Правда – храмље Добро / Лаје кусо / И репато // Све се против нас уроти / Чим се роди / Ил окоти“.  Па је некако природно, да овај песник, у сличном тону, али у једној другој песми „Академија јаука“  запише и:
Мисао је заразна – али мудрост није
Обе опијају као ракија ранка
Гледам ласту где ће гнездашце да свије:
Мудрост је старија од самог постанка

Све отворено – све боготворено
Свакоме доступно и у пола ноћи
То је Мудрост Божја – Грешна жено
За којом сам сулуд морао поћи

Сад ме беда учи да мислим мудрије
Невоља је мени најбоља наука
Бели лук и вода зборе речитије
Од народне академије јаука....
 Овај савремени српски песник  старинске ћуди пева о једној драми о којој се  у Србији радије ћути,  и углавном не пише, из више разлога. Србија се у минулом веку запутила једним путем који је водио до расцепа и шизофреније, опаког атеизма, и уместо симбола вола и опанка, јунака и официра, сељака и неисцрпних рудника обнове народа – српских села,  стигла до опустошења,  да постане робиња српа и чекића и других опасних шарених лажи. Овај песник, дакле, који на првом месту потписује, повељу Српске духовне академије, написао је и песму „Хекторово опело“ у којој вреди запамтити, између осталог , и ова три дистиха: „ Височанство Духа не оспори / Ни пакао што с људима гори // Смртна рана и озледе старе / Сад привлаче анђеле видаре: // На њих мећу добре људске душе / Беле раде здравац гаравуше...“
Кренуло се у име тзв. Прогреса, тзв. Идеала, а стигло до нестајања народа.
Народи се смањују:
Сведоци се склањају

Градови се затиру
Непролазни умиру

Кад им кажеш истину:
Цев у тебе упиру

Зато гледај Србина
Каква му је грбина

Не зна прошлост не зна веру
Али ћути док га деру

Со на рану себи сипа
На јуначке ноге ђипа...
 Стигло  се до школа за нељуде, како песник вели,  стигло  до млађег дрвеног доба, у коме се чезне за Дрвеним добом кад  -
Све је било од дрвета
Топло и људски
И часно и чесно
И Бог је био под Записом
И Запис је био од дрвета
И слова су дрвена прављена
На поскурнику и послужавнику
И крст урезан у дрво
И народ се патио као жир
Као лисје

Све је било дрвено
Само је Бог био жив
И Његов народ са њим
И тада беше све здраво и право
Чак и оно наопако постављено

Ал сад је дошло
Млађе дрвено доба
И опет кусамо
Дрвеним виљушкама
Дрвену чорбу
И хладимо је дрвеним дахом

Више нам ни дрвени адвокати
Не могу помоћи
У њиховим дрвеним књигама
Оваква дрвенарија
Није ни предвиђена ...

   Српска духовна академија, као и Српска академија јаука, појавиле су се, дакле, у то  млађе дрвено доба, као нека врста – отпора, одбране, чежње за нечим  другим, и друкчијим од наметнутог, важећег – доба тзв. дрвених адвоката, дрвене демократије, труле дрвенарије једноумља. Србија, или тачније Моравска Србија, окренута Богу, искону, Морави, тајнама Јухора, и дубљим истинама, ширим од деведесет и девет Морава, сишла је из ћорсокака на пут предака, српских сељака . У Србији се последњих деценија  додељивало на стотине награда и унапред се знало коме ће бити додељене. Једно је било записано у тзв дрвеним правилницима  за додељивање тих награда, а додељивало се по сасвим другим незаписаним аршинима! И сасвим је било природно и легитимно да се у тој зачараној шуми иделогијом и милошћу власти успостављених награда, појаве и неке друкчије, рецимо, „Дрво живота“ , „Амблем тајног писма света“,  „Госпођин вир“, „Карађорђева Повеља“, „Раваничанин“, „Хрисовуља“ – корективне награде српске књижевности. Барем их ја тако видим.
Те награде се не додељују по сваку цену – додељују се само онда када има довољно разлога за то. 
Због чега су се додељивале две најмлађе српске књижевне анграде: Амблем тајног писма света и Госпођин вир? Тачније – не коме, него чему су додељиване?
Безданој  књижевности! - Бездана уметност?Да ли у нашој култури и литератури има правих одговора на ово питање? Тај израз «бездана уметност» први је употребио код нас један песник, средином 20. века, пишући о уметности јапанског дрвореза, као зналац и есејист... Било је то пред сам крај живота тога песника, узгред буди речено, који се у најбољим својим песничким остварењима нагињао над бездане уметности. Други један мислилац пишући о круговима, вели: «Око је први круг, а хоризонт, коме оно даје облик, други.Тако се понавља свуда у природи, та првобитна фигура, без престанка. Она је највиши амблем тајног писма света...» Емерсон, јер о томе мислиоцу је реч, одгонетајући загонетку многоструког значења пра-лика круга тражио је и доказао другу аналогију:»да се сваки рад да надвисити. Наш је живот време или рок, за који треба да упознамо истину: да се око сваког круга може повући други; да, у природи, нема краја него, да је сваки крај уједно и почетак; да иза сваког дана, који пролази, нова зора свиће; да се испод сваке дубине, отвара нова, још већа дубина». 
   Оснивачи Српске академије јаука и Српске духовне академије, следили су тај – како Емерсон вели -  највиши амблем тајног писма света,  ратујући са седмоглавом немани, аждајом, верујући да на хумусу ништа не може закржљати: Од првог удисаја све расте у висину / На хумусу мора се срце срцу допадати / Друкчије лепоте нема...На хумусу слобода не може нестати / Чува је и биљка и зверка и човек / Око је аспирин небу  / Први лек / Овде се може само срце срцу предати / Друкчије предаје нема...
Заиста, песник и председник Српске духовне академије Мирослав Димитријевић одавно је надвисио атаре  и града Ђерђелина и родне Рашевице,  верујући да је слобода златни спруд, шири од стодеведесет и девет Морава!
Са тог златног спруда, усред Рашевице, подно јухорског горја, ниче, чини ми се, и  још једно чудо: Архив у оснивању, архив за Ђерђелин, у дому  предака, честитих сељака, добрих људи од добре клице: где врата не шкрипе никада узалуд: отворите ту капију и уграбите од своје историје и оно познато и нарочито оно непознато...
Те три  ствари, о којима се у Србији врло мало зна,  повезао је својом личношћу један песник и оснивач, дубоке вере који зна да најдубља мудрост свог ђавола дави, и који доказује  да на храбром тлу ништа не може закржљати, што никне у срцу и у глави.

Ако ништа друго, највиша књижевна награда Српске духовне академије повезује наизглед немогуће, далеко и различито; недовољно осветљено. Упркос постојању толиких књижевних часописа, књижевних друштава, телевизија, штампе, интернета, саобраћаја, аутопутева, западна Србија не познаје источну, северна јужну, Војводина  Моравску Србију, градове Србије не занимају села;  слаба је комуникација равница и планина Србије.  Србија је обузета апатијом налик на агонију; а Србији је потребно свуда - агон, борба и отпор, обнова и рад. Српска духовна академија и (будући) архив Ђерђелин су пламичци, лампа која светли. Са висине Јухора гледано, из амбиса Ђерђелина или из Српске академије јаука, оглашава се кроз писмо Летописцу  наук вредан не само за Моравце и Параћинце, не налет „ немани фукаре и хуља“, већ,  „та доброта што из срца суља / Одрасла на проји и зрну пасуља // Благом пребогати – а преслаби умом / Ките се демоном вештицом и чумом // Хтели би и Дух да ставе у ропство / Али то им не да Господње Господство// слободно и ово у вечност запиши: / Сваки нам је Србин и од звезда виши // Питасмо и Теслу где је нама место / а он одговори – баш тамо где јесемо“.

На почетку књижевне каријере, 1969. године, као матурант гимназије, доделили су ми на  југословенском књижевном конкурсу листа  „Борба“ и Фонда младих талената прву награду за поезију – једногодишњу студијску стипендију  за журналистику на једном од америчких универзитета. Више од педесет година пишем, објављујем, али  књижевне награде су ме заобилазиле, осим „Карађорђеве Повеље“ – пре неколико година. Оцењивали су ме колеге које лично нисам познавао, као уосталом и чланове жирија Српске духовне академије, које сам упознао тек на додели те награде. Тој награди су се обрадовали, чини ми се, много више моји знани и незнани пријатељи, као песник Соња Ковачевић, коју такође лично нисам срео и упознао. Најпоузданија познанства, која су се временом претворила и у дубља пријатељства беху баш она која су отпочела неком од мојих књига, песама, романа, есеја. Ово признање је посвећено и таквим пријатељима, садашњим и будућим. Њиховој вери у то да су чуда могућа.

     У Београду, 7. јуна 2015.
На дан Трећег обретења главе Св. Јована Крститеља
(Петрове покладе)                                                                                                                              Бела Тукадруз (алиас М. Лукић)