УЕРКА

UERKA: Уред за регистрацију и класификацију (У.Р.К. илиУерка) настао је, послије првих медиалистичких окупљања, према замисли Леонида Шејке. То је требало да буде основа једне духовне цитаделе, како је замишљао Шејка, опчињен спекулативним неимарством и духовим замковима шпањолских мистика… У почетку би Уерка прикупљала информације; она биљежи податке „чији се смисао и значај не могу одмах схватити…“ – видети више: на месту где ниче та фатморгана уметника Друге српске ренесансе
Уерка је осуђена на "тајну историју"... "Тајна историја" интригира многе духове, од Балзака до Л. Паулса, она је истинитија од "официјелне", али је - мистериозна. Јер се истина сакрива.Уерка наговештава супериоризацију медиалистичких слојева...

М. Главуртић .

Леонид Шејка: ПОСЛЕДЊИ ЗАПИС

УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА

УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА
Тематски број часописа посвећен опусу "Уметност махагонија" Белатукадруза (алиас М.Лукића)

Творац САЗВЕЖЂА З - БЕЛАТУКАДРУЗ

Претражи овај блог

субота, 15. април 2017.

ПОЧЕТКОМ АВГУСТА 1973. / Белатукадруз (013)

                                                         ИЗ  БЕЛЕЖНИЦА
                                     
СВОЗ ОВСА. -   Ја не осећам да је стварност банална, чак и она што је помало груба: стварност је оно право. Пошто захтева активан однос, буђење, сазнање, присебност, покрет, дијалог - стварност је дивна грађа за жив разговор, она долази да нам увек саопшти нешто ново, само што смо ми понекад кратковиди, не једном глуви, често одвећ загледани у себе, у те поноре и кошмаре, магле, и некако хипнотизирани као миш у близини змије, хипнотизирани оним унутрашњим бестијаријем и кукавичлуком што господари нама, и стоји чврсто као стожер, у средини бића, црн, нагарављен, опаљен болом.
Нека страва, зебња, неки недефинисан страх од свега, држао ме дуго будним; спавао сам непуна три сата, пробудио се у зору, када је допрла до мене јека неког ко се одавно пробудио: - Охо! ако није пола четири ујутру, дајем главу... Јесте ли дали коњима зоб?.... А коченица? Јесте ли је везали за главчине? ...па дабоме, може и за срченицу!
- Јеси ли будан? - упитала јхе Мати, ушавши у моју собу. (Соба на крају Велике магазе.) - Хајде, обуци се, ми смо спремни...Миша је отишао горе да намири краве, пођи и ти за њим и помози му да укошкате краве и истерате лојтре из авлије, само пазите оне њихове краве су луде, неизрађене, непредвидљиве;...
     Напољу је било свеже, пиркао је ветар-зорњак, доносећи мирис зрелог овса са брда; сокаци су били празни као конзерве бачене успут. У ујкином дому су сви већ били устали: Каћа, баба Мица, деда Воја. (Деда Воја се спремио да иде да коси детелину у Дубравама.)
    Мишине лојтре нису биле празне - на њима је било неколико бремена сена, па смо то пребацили на друга кола, у лес. Већ смо били укошкали краве кад је Мати дошла по нас. . Аца је  стојао тамо нараскрсници испред наших крава, пред кућом баба милице Савине.
   - Хајде да пожуримо док није освојила врелина. Нема то много, једанаест трећака овса. Зачас ћемо да натоваримо и да се полако спустимо низ Ледине...
   Гле, било је вреднијих од нас! Иако је било рано, људи су милели путем, као мрави; већ су се враћали из шуме са колима претовареним житом; поздрављали нас. Једни су са торбама под пазухом журили у баште у поље - да лове ровце? Други су са вилама на раменима ишли да испомажу у моби (вршај). Код Стублине (преко пута куће Милета Ноте), видели смо Ноту, како се држи за плот, и задиркује Мишу, који листа неке новине ("Кекец"?) у колима. Мати је водила Мишине краве, Аца наше... Нота није био пијан по обичају, имао  је широк осмех, и један сребрни зуб...
    Кад смо сишли у Зукву, краве су застале да се напију воде (јер поток ту увек има воде, ток, и у најврелијим данима лета, у време суша). Стрме стране обрасле густо багремом које је љуљао ветар из корена, заклањале су североисточно небо и видик где излази Сунце. Пошто је пут кроз Зукву скоро километар, скочио сам са лојтра, и потрчао напред, као да ме неко гања, како бих трком стигао на Жути Брег (изнад Саставака), одакле се пружа широк видик на североисток. Трчећи као говече кад га опали шаруља, прозујао сам крај неких пашњака на обалама Зукве оивичених бурјаном, где су неке две девојке бедно обучене, чувале неколико коза, оваца и свиња. Кад сам се задихан попео на врх Жутог Брега -на моју жалост - Сунце је већ изгрејало, издизало се изнад свероисточних брегова (у сенци). Мати, Миша и Аца били су дубоко и далеко доле у зукви, милели су полако као бубе лење (тако ми се чинило). Одлучио сам да их не сачекам, негои сам наставио даље кроз (општинско) Орашје, по којем је јутарњи ветар савијао до земље зрелу беличасту сасу. Неко је стотинак метара испред мене, уз успон брда седео на двоколицама и мучки тукао две неухрањене жуте краве.
    Ишао сам узбрдо, све до потеског пута испод Нарца, где се одваја пут крај Њошковог салаша према нашем имању у Крајњем Потоку. Ту је пукао видик на југозапад, северозапад, североисток. На југозападу била су нека брда са шумарцима у јутарњој магли, а на западу и северозападу, назирала се печка долина, равнина све до Дунава и Великог Градишта. На северу су се јасноп оцртавали плавкасти паралелни брегови. А тамо на североистоку били су такође брегови, са висовима, између којих су кривудали поточићи, што су извирали из пећина, мало познатих и кречњачких стена. Прошао сам Раскрсницу, Нарце, дошао до Теризанских кућа, почетку једног малог нашег засеока (Басаре), одакле је поглед пуцао на све четири стране света - згодно место на висини за аеродром! (....)

             = извор:  (необјављене) БЕЛЕШКЕ 16 август - 1. септембар 1973, Мишљеновац