УЕРКА

UERKA: Уред за регистрацију и класификацију (У.Р.К. илиУерка) настао је, послије првих медиалистичких окупљања, према замисли Леонида Шејке. То је требало да буде основа једне духовне цитаделе, како је замишљао Шејка, опчињен спекулативним неимарством и духовим замковима шпањолских мистика… У почетку би Уерка прикупљала информације; она биљежи податке „чији се смисао и значај не могу одмах схватити…“ – видети више: на месту где ниче та фатморгана уметника Друге српске ренесансе
Уерка је осуђена на "тајну историју"... "Тајна историја" интригира многе духове, од Балзака до Л. Паулса, она је истинитија од "официјелне", али је - мистериозна. Јер се истина сакрива.Уерка наговештава супериоризацију медиалистичких слојева...

М. Главуртић .

Леонид Шејка: ПОСЛЕДЊИ ЗАПИС

УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА

УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА
Тематски број часописа посвећен опусу "Уметност махагонија" Белатукадруза (алиас М.Лукића)

Творац САЗВЕЖЂА З - БЕЛАТУКАДРУЗ

Претражи овај блог

недеља, 25. јун 2017.

Kosovo i Metohiju treba podeliti - Vilijem Montgomeri - Svedok RTS

PODELA KOSOVA !

SRPSKI ISTORIČAR ŠOKIRAO REGION - Kinezi preuzimaju Srbiju i zaključavaj...

SRPSKI POLITICAR UPOZORAVA: Desice se nesto jezivo na Vidovdan..

Zurle & tapan ,trening

Probudio se u MRTVAČNICI / Tri puta umirao i oživljavao Ispovest Stevo S...





Објављено је 25.06.2017.
Hvala Vam na poseti. Pogledajte i ostale vesti i zanimljivosti na kanalu. Lajkujte ako vam se nesto dopadne i prijavite se na kanal.
Reflektor prenosi najzanimljivije vesti i aktuelnosti a tiču se estradnih desavanja, rijalitija, muzičkih takmičenja u Srbiji a i šire.
Istinitost samih tekstova ne garantujemo jer su oni u 60 od sto preuzeti sa najčitanijih portala. Hvala.

ŠEŠELJ RASTURA SKUPŠTINU - Majo zapamtićeš ovaj dan!

субота, 15. април 2017.

ПОЧЕТКОМ АВГУСТА 1973. / Белатукадруз (013)

                                                         ИЗ  БЕЛЕЖНИЦА
                                     
СВОЗ ОВСА. -   Ја не осећам да је стварност банална, чак и она што је помало груба: стварност је оно право. Пошто захтева активан однос, буђење, сазнање, присебност, покрет, дијалог - стварност је дивна грађа за жив разговор, она долази да нам увек саопшти нешто ново, само што смо ми понекад кратковиди, не једном глуви, често одвећ загледани у себе, у те поноре и кошмаре, магле, и некако хипнотизирани као миш у близини змије, хипнотизирани оним унутрашњим бестијаријем и кукавичлуком што господари нама, и стоји чврсто као стожер, у средини бића, црн, нагарављен, опаљен болом.
Нека страва, зебња, неки недефинисан страх од свега, држао ме дуго будним; спавао сам непуна три сата, пробудио се у зору, када је допрла до мене јека неког ко се одавно пробудио: - Охо! ако није пола четири ујутру, дајем главу... Јесте ли дали коњима зоб?.... А коченица? Јесте ли је везали за главчине? ...па дабоме, може и за срченицу!
- Јеси ли будан? - упитала јхе Мати, ушавши у моју собу. (Соба на крају Велике магазе.) - Хајде, обуци се, ми смо спремни...Миша је отишао горе да намири краве, пођи и ти за њим и помози му да укошкате краве и истерате лојтре из авлије, само пазите оне њихове краве су луде, неизрађене, непредвидљиве;...
     Напољу је било свеже, пиркао је ветар-зорњак, доносећи мирис зрелог овса са брда; сокаци су били празни као конзерве бачене успут. У ујкином дому су сви већ били устали: Каћа, баба Мица, деда Воја. (Деда Воја се спремио да иде да коси детелину у Дубравама.)
    Мишине лојтре нису биле празне - на њима је било неколико бремена сена, па смо то пребацили на друга кола, у лес. Већ смо били укошкали краве кад је Мати дошла по нас. . Аца је  стојао тамо нараскрсници испред наших крава, пред кућом баба милице Савине.
   - Хајде да пожуримо док није освојила врелина. Нема то много, једанаест трећака овса. Зачас ћемо да натоваримо и да се полако спустимо низ Ледине...
   Гле, било је вреднијих од нас! Иако је било рано, људи су милели путем, као мрави; већ су се враћали из шуме са колима претовареним житом; поздрављали нас. Једни су са торбама под пазухом журили у баште у поље - да лове ровце? Други су са вилама на раменима ишли да испомажу у моби (вршај). Код Стублине (преко пута куће Милета Ноте), видели смо Ноту, како се држи за плот, и задиркује Мишу, који листа неке новине ("Кекец"?) у колима. Мати је водила Мишине краве, Аца наше... Нота није био пијан по обичају, имао  је широк осмех, и један сребрни зуб...
    Кад смо сишли у Зукву, краве су застале да се напију воде (јер поток ту увек има воде, ток, и у најврелијим данима лета, у време суша). Стрме стране обрасле густо багремом које је љуљао ветар из корена, заклањале су североисточно небо и видик где излази Сунце. Пошто је пут кроз Зукву скоро километар, скочио сам са лојтра, и потрчао напред, као да ме неко гања, како бих трком стигао на Жути Брег (изнад Саставака), одакле се пружа широк видик на североисток. Трчећи као говече кад га опали шаруља, прозујао сам крај неких пашњака на обалама Зукве оивичених бурјаном, где су неке две девојке бедно обучене, чувале неколико коза, оваца и свиња. Кад сам се задихан попео на врх Жутог Брега -на моју жалост - Сунце је већ изгрејало, издизало се изнад свероисточних брегова (у сенци). Мати, Миша и Аца били су дубоко и далеко доле у зукви, милели су полако као бубе лење (тако ми се чинило). Одлучио сам да их не сачекам, негои сам наставио даље кроз (општинско) Орашје, по којем је јутарњи ветар савијао до земље зрелу беличасту сасу. Неко је стотинак метара испред мене, уз успон брда седео на двоколицама и мучки тукао две неухрањене жуте краве.
    Ишао сам узбрдо, све до потеског пута испод Нарца, где се одваја пут крај Њошковог салаша према нашем имању у Крајњем Потоку. Ту је пукао видик на југозапад, северозапад, североисток. На југозападу била су нека брда са шумарцима у јутарњој магли, а на западу и северозападу, назирала се печка долина, равнина све до Дунава и Великог Градишта. На северу су се јасноп оцртавали плавкасти паралелни брегови. А тамо на североистоку били су такође брегови, са висовима, између којих су кривудали поточићи, што су извирали из пећина, мало познатих и кречњачких стена. Прошао сам Раскрсницу, Нарце, дошао до Теризанских кућа, почетку једног малог нашег засеока (Басаре), одакле је поглед пуцао на све четири стране света - згодно место на висини за аеродром! (....)

             = извор:  (необјављене) БЕЛЕШКЕ 16 август - 1. септембар 1973, Мишљеновац   


четвртак, 05. јануар 2017.

ПОДСЕТНИК


ПРАВДА ЈЕ СПОРА АЛИ ДОСТИЖНА
ИЛИ О »СРПСКОЈ ДУХОВНОЈ АКАДЕМИЈИ“

„Драги Мирославе Лукићу,Хоћу само да изразим своју радост и неку врсту ганутости, када сам прочитала у „Билтену ЗАВЕТИНА“  да сте Ви добитник највише награде „Српске духовне академије“ – књижевне награде „Раваничанин 1“ – награде за животгно дело; мило ми беше око срца и унесе ми наду и веру у светлију будућност да још постоје они који имају уши да чују и очи да виде, те препознаше да сте ви тај духовни Светионик. / Од срца Вам честитам и желим да још дуго у здрављу и миру поживите и стварате. / Заувек Ваш пријатељ , Соња“  (4. јуна 2015)
Сличних, овако срдачних, честитки, стигло је двадесетак  (из Сомбора, Апатина, Ниша, Прокупља, Врања, Крагујевца, Прибоја, Пријепоља, Књажевца, Пожаревца, из Швајцарске, Немачке, Француске, Канаде -Торонта). Међу пријатељима, који су ми се јавили тим поводом, није било ни једног добитника ове награде, осим песника Мирослава Тодоровића. Номинално, како  пише у повељи „Српске духовне академије“, то је „признање за трајан допринос српској књижевности, духовности, култури и националној баштини“. 
Ову повељу , на првом месту,  потписује песник, вршњак, аутор свечовечанског реквијема посвећеног покојном побратиму Зорану Живадиновићу, у којој има и ових стихова: „Тече наша тугованка / Историја: / Шљива ранка. // Шепа Лепо, храмље Добро / Трчи зло / Пузи гордо // Све се према нама ваља / Што не ваља / Образ каља...“  и мало даље: „ Цвили Правда – храмље Добро / Лаје кусо / И репато // Све се против нас уроти / Чим се роди / Ил окоти“.  Па је некако природно, да овај песник, у сличном тону, али у једној другој песми „Академија јаука“  запише и:
Мисао је заразна – али мудрост није
Обе опијају као ракија ранка
Гледам ласту где ће гнездашце да свије:
Мудрост је старија од самог постанка

Све отворено – све боготворено
Свакоме доступно и у пола ноћи
То је Мудрост Божја – Грешна жено
За којом сам сулуд морао поћи

Сад ме беда учи да мислим мудрије
Невоља је мени најбоља наука
Бели лук и вода зборе речитије
Од народне академије јаука....
 Овај савремени српски песник  старинске ћуди пева о једној драми о којој се  у Србији радије ћути,  и углавном не пише, из више разлога. Србија се у минулом веку запутила једним путем који је водио до расцепа и шизофреније, опаког атеизма, и уместо симбола вола и опанка, јунака и официра, сељака и неисцрпних рудника обнове народа – српских села,  стигла до опустошења,  да постане робиња српа и чекића и других опасних шарених лажи. Овај песник, дакле, који на првом месту потписује, повељу Српске духовне академије, написао је и песму „Хекторово опело“ у којој вреди запамтити, између осталог , и ова три дистиха: „ Височанство Духа не оспори / Ни пакао што с људима гори // Смртна рана и озледе старе / Сад привлаче анђеле видаре: // На њих мећу добре људске душе / Беле раде здравац гаравуше...“
Кренуло се у име тзв. Прогреса, тзв. Идеала, а стигло до нестајања народа.
Народи се смањују:
Сведоци се склањају

Градови се затиру
Непролазни умиру

Кад им кажеш истину:
Цев у тебе упиру

Зато гледај Србина
Каква му је грбина

Не зна прошлост не зна веру
Али ћути док га деру

Со на рану себи сипа
На јуначке ноге ђипа...
 Стигло  се до школа за нељуде, како песник вели,  стигло  до млађег дрвеног доба, у коме се чезне за Дрвеним добом кад  -
Све је било од дрвета
Топло и људски
И часно и чесно
И Бог је био под Записом
И Запис је био од дрвета
И слова су дрвена прављена
На поскурнику и послужавнику
И крст урезан у дрво
И народ се патио као жир
Као лисје

Све је било дрвено
Само је Бог био жив
И Његов народ са њим
И тада беше све здраво и право
Чак и оно наопако постављено

Ал сад је дошло
Млађе дрвено доба
И опет кусамо
Дрвеним виљушкама
Дрвену чорбу
И хладимо је дрвеним дахом

Више нам ни дрвени адвокати
Не могу помоћи
У њиховим дрвеним књигама
Оваква дрвенарија
Није ни предвиђена ...

   Српска духовна академија, као и Српска академија јаука, појавиле су се, дакле, у то  млађе дрвено доба, као нека врста – отпора, одбране, чежње за нечим  другим, и друкчијим од наметнутог, важећег – доба тзв. дрвених адвоката, дрвене демократије, труле дрвенарије једноумља. Србија, или тачније Моравска Србија, окренута Богу, искону, Морави, тајнама Јухора, и дубљим истинама, ширим од деведесет и девет Морава, сишла је из ћорсокака на пут предака, српских сељака . У Србији се последњих деценија  додељивало на стотине награда и унапред се знало коме ће бити додељене. Једно је било записано у тзв дрвеним правилницима  за додељивање тих награда, а додељивало се по сасвим другим незаписаним аршинима! И сасвим је било природно и легитимно да се у тој зачараној шуми иделогијом и милошћу власти успостављених награда, појаве и неке друкчије, рецимо, „Дрво живота“ , „Амблем тајног писма света“,  „Госпођин вир“, „Карађорђева Повеља“, „Раваничанин“, „Хрисовуља“ – корективне награде српске књижевности. Барем их ја тако видим.
Те награде се не додељују по сваку цену – додељују се само онда када има довољно разлога за то. 
Због чега су се додељивале две најмлађе српске књижевне анграде: Амблем тајног писма света и Госпођин вир? Тачније – не коме, него чему су додељиване?
Безданој  књижевности! - Бездана уметност?Да ли у нашој култури и литератури има правих одговора на ово питање? Тај израз «бездана уметност» први је употребио код нас један песник, средином 20. века, пишући о уметности јапанског дрвореза, као зналац и есејист... Било је то пред сам крај живота тога песника, узгред буди речено, који се у најбољим својим песничким остварењима нагињао над бездане уметности. Други један мислилац пишући о круговима, вели: «Око је први круг, а хоризонт, коме оно даје облик, други.Тако се понавља свуда у природи, та првобитна фигура, без престанка. Она је највиши амблем тајног писма света...» Емерсон, јер о томе мислиоцу је реч, одгонетајући загонетку многоструког значења пра-лика круга тражио је и доказао другу аналогију:»да се сваки рад да надвисити. Наш је живот време или рок, за који треба да упознамо истину: да се око сваког круга може повући други; да, у природи, нема краја него, да је сваки крај уједно и почетак; да иза сваког дана, који пролази, нова зора свиће; да се испод сваке дубине, отвара нова, још већа дубина». 
   Оснивачи Српске академије јаука и Српске духовне академије, следили су тај – како Емерсон вели -  највиши амблем тајног писма света,  ратујући са седмоглавом немани, аждајом, верујући да на хумусу ништа не може закржљати: Од првог удисаја све расте у висину / На хумусу мора се срце срцу допадати / Друкчије лепоте нема...На хумусу слобода не може нестати / Чува је и биљка и зверка и човек / Око је аспирин небу  / Први лек / Овде се може само срце срцу предати / Друкчије предаје нема...
Заиста, песник и председник Српске духовне академије Мирослав Димитријевић одавно је надвисио атаре  и града Ђерђелина и родне Рашевице,  верујући да је слобода златни спруд, шири од стодеведесет и девет Морава!
Са тог златног спруда, усред Рашевице, подно јухорског горја, ниче, чини ми се, и  још једно чудо: Архив у оснивању, архив за Ђерђелин, у дому  предака, честитих сељака, добрих људи од добре клице: где врата не шкрипе никада узалуд: отворите ту капију и уграбите од своје историје и оно познато и нарочито оно непознато...
Те три  ствари, о којима се у Србији врло мало зна,  повезао је својом личношћу један песник и оснивач, дубоке вере који зна да најдубља мудрост свог ђавола дави, и који доказује  да на храбром тлу ништа не може закржљати, што никне у срцу и у глави.

Ако ништа друго, највиша књижевна награда Српске духовне академије повезује наизглед немогуће, далеко и различито; недовољно осветљено. Упркос постојању толиких књижевних часописа, књижевних друштава, телевизија, штампе, интернета, саобраћаја, аутопутева, западна Србија не познаје источну, северна јужну, Војводина  Моравску Србију, градове Србије не занимају села;  слаба је комуникација равница и планина Србије.  Србија је обузета апатијом налик на агонију; а Србији је потребно свуда - агон, борба и отпор, обнова и рад. Српска духовна академија и (будући) архив Ђерђелин су пламичци, лампа која светли. Са висине Јухора гледано, из амбиса Ђерђелина или из Српске академије јаука, оглашава се кроз писмо Летописцу  наук вредан не само за Моравце и Параћинце, не налет „ немани фукаре и хуља“, већ,  „та доброта што из срца суља / Одрасла на проји и зрну пасуља // Благом пребогати – а преслаби умом / Ките се демоном вештицом и чумом // Хтели би и Дух да ставе у ропство / Али то им не да Господње Господство// слободно и ово у вечност запиши: / Сваки нам је Србин и од звезда виши // Питасмо и Теслу где је нама место / а он одговори – баш тамо где јесемо“.

На почетку књижевне каријере, 1969. године, као матурант гимназије, доделили су ми на  југословенском књижевном конкурсу листа  „Борба“ и Фонда младих талената прву награду за поезију – једногодишњу студијску стипендију  за журналистику на једном од америчких универзитета. Више од педесет година пишем, објављујем, али  књижевне награде су ме заобилазиле, осим „Карађорђеве Повеље“ – пре неколико година. Оцењивали су ме колеге које лично нисам познавао, као уосталом и чланове жирија Српске духовне академије, које сам упознао тек на додели те награде. Тој награди су се обрадовали, чини ми се, много више моји знани и незнани пријатељи, као песник Соња Ковачевић, коју такође лично нисам срео и упознао. Најпоузданија познанства, која су се временом претворила и у дубља пријатељства беху баш она која су отпочела неком од мојих књига, песама, романа, есеја. Ово признање је посвећено и таквим пријатељима, садашњим и будућим. Њиховој вери у то да су чуда могућа.

     У Београду, 7. јуна 2015.
На дан Трећег обретења главе Св. Јована Крститеља
(Петрове покладе)                                                                                                                              Бела Тукадруз (алиас М. Лукић)