Поводом текста ,,Принцип није клечао“
Тема о избијању Првог светског рата је због ограничености простора
прејака за темељнију расправу у „Политици“, „Вечерњим новостима“ и
„Печату“. Уместо расправе о заиста тешким питањима која сам покренуо,
прешло се на дискредитације и увреде, како иначе и бива код нас Срба.
Полетарац у српској историографији, Б.М. („Принцип није клечао“, „Политика“, 21. јануар 2015), без иједне познате књиге, спочитава ми да се нисам бавио Принципом, да нисам написао „ништа ново“, да су моје тврдње „климаве“ и, на крају, све моје ставове довео је у везу с Хашким судом!
Његове неосноване оптужбе не заслужују одговор, али сам дужан да
читаоцима „Политике“ скренем пажњу на неке чињенице, само са једном
намером – да добро размисле о ономе што се догодило читаво столеће
раније, пре него што прихвате било чије мишљење.
Од више тешких питања изнетих у интервјуу у „Вечерњим новостима“ (14. децембар 2014) све се свело на злоупотребу глагола клечати који сам користио у пренесеном значењу, и то још и нагласио. Историографски полетарац тврди да „Принцип пред Фердинандом није клечао“.
Сасвим тачно, али је тачно и то да је убиством дао повод избијању Првог светског рата, до тада највећем светском крвопролићу, у којем је, процентуално, највише страдао српски народ!
Очигледно, млади повесник није у стању да се запита шта су Срби
добили атентатом и повеже овај светски догађај са завршетком рата. Да
се послужим Милорадом Екмечићем, на чије ставове се позивају моји
критичари, па и Б.М: „За српски народ стварање Југославије је била
Пирова победа“, а утапањем српске државности у југословенску државност
Срби су доживели „највећи пораз у својој историји“ (Дуго кретање између
клања и орања. Историја Срба у Новом веку (1459-1992), Београд, стр.
371, 372)!
Нека ми буде допуштено, уз извињење што немам простора да идеју образложим у појединостима, да наведем један изузетно поучан пример. Вожд Карађорђе је, неспорно, херојска величина, а његов Устанак херојско дело српског народа.
Године 1813. он је имао могућност да са Турцима склопи мир и створи аутономну српску државу, али је вожд одлучио да све стави на коцку и пружи отпор Турцима како би сачувао ратом стечену независност. Сви знамо да је поклекао пред надмоћном турском војском и склонио се, гле чуда, баш у Аустрију. Србија је била покорена и нестала са историјске позорнице.
Године 1815. Милош Обреновић је такође храбро ратовао против Турака, али када је схватио да не може успешно да се супростави трима турским војскама, он је започео преговоре и водио их пуних петнаест година, да би их завршио Хатишерифима из 1829, 1830. и 1833. године.
Србија је стекла статус аутономне Кнежевине, под заштитом Русије. На савет руског цара кнез Милош је отпутовао 1835. године у Цариград да пољуби султану скуте у знак захвалности, што је уз руску помоћ, како се онда говорило, милостиво даровао државност Србији.
Нико и ничим не може оспорити херојско дело вожда Карађорђа, без којег не би било ни дипломатског успеха кнеза Милоша, подржаваног од Русије. Зар је кнез Милошева упорна, вешта и до савршенства исказана дипломатска вештина, само зато што је султану пољубио скуте, негативан чин у српској повести?
Не, то су „пути величине“, којима смо често, и у великој нужди, морали да се крећемо, присиљавани од моћних и неумољивих, оних који су имали само један циљ – да нам нанесу зло, пре свега: 1813, 1815, 1914, 1941. и 1999. године! И само смо једном били мудри и опрезни – 1815. године!
Моје непоколебиво мишљење је – држава и народ морају се чувати по сваку цену, и несме их нико излагати ризику, поразу и катастрофи. Слобода народа и државе морају се бранити мирним путем до последњих могућности, и тек када се сва средства исцрпе – ратом!
Вратимо се за трен надобудном повеснику, који не само да не уме да чита већ не уме ни да мисли, будући да сам себе оспорава. Б.М. пише да је Трифко Грабеж изјавио у истрази, чему сам посветио посебну пажњу у својој књизи о Принципу: „Да сам знао да ће последица бити европејски рат, никада не бих учествовао у атентату“!
Молим уредника да ове речи остави болдиране, можда ће оне, накнадно, пробудити савест несамосталног повесника и мојих критичара. А ја бих овом Грабежовом закаснелом и искреном признању додао и речи младобосанца Ђоке Слијепчевића, да су видовдански атентатори били „наивна српска деца“, ништа мање од нашег на далеко чувеног младог повесника којег и обичан поветарац може померити услед његових контрадикторних погледа, несувислих увреда, чак и лажи!
Само због уважене читалачке публике „Политике“, која, надам се, није спремна да олако прихати иједно мишљење, па и моје, дужан сам да поновим своје основне идеје. Истичем да се о њима може дискутовати, полемисати, чак их и оспоравати и допуњавати, али само чињеницама.
1) Расправе о ревизији догађаја из 1914. године било је и биће све док буда повесника. Показало се, у више наврата, као и 2014. године, да нема историчара, ни код нас ни у свету, који би могао да измени већ прихваћено мишљење о одговорности за Први светски рат.
2) Немачки историчари су признали да је империјализам царске Немачке узрок избијању Великог рата и да је она због тога одговорна (Фриц Фишер и други).
3) Неспорна је чињеница да је Аустро-Угарска, гурана од Немачке, изазвала и објавила рат Краљевини Србији, и да је због тога одговорна. (Молим све лекторе да званичан назив државе – Аустро-Угарска немају право да мењају!)
4) Младобосански атентатори и србијанска обавештајна служба организовали су и извели Видовдански атентат у Сарајеву 1914. године. Идеја за атентат је младобосанска, а атентаторе је србијанска обавештајна служба организовала, снабдела оружјем и пружила логистичку подршку.
5) Србијанска влада је сазнала за атентат са закашњењем и предузела је мере да га спречи, али се показало да је закаснила и да су мере биле недовољне. Имајући у виду ове чињенице, истичем да одговорна влада није смела да допусти да је деца уведу у рат, који није желела и за који није била спремна!
6) Одговорност Србије не односи се на идеју, организацију и извођење Видовданског атентата (ако се Апис може изузети из ове радње), али је одговорна што није предузела све мере да заустави атентаторе, чиме би показала одговорност, опрезност и озбиљност у намери да заштити сопствену државу и народ. Атентат је требало спречити по сваку цену, понављам више пута, не због Немачке и Аустро-Угарске, које траже повод за рат, већ упркос њима, због спасења Срба и двеју српских држава.
7) Скала одговорности: 1) Немачка, 2) Аустро-Угарска и 3) Србија проистиче из чињеница, о којима се може разговарати и расправљати, чак и жустро, понудити нова виђења и тумачења, али верујем, нерадо, да се не може изменити.
И, на послетку, Срби, историчари пре свега али и сви остали, добро размилите: да ли је безначајна одговорност за повод Великом рату? Она се не може ни мерити ни упоређивати са одговорношћу за узрок Великом рату.
Та разлика није мала и она скида са српског народа ону одговорност која се основано приписује Немачкој и Аустро-Угарској. Она би, истовремено, требало да послужи као опомена да „наивна српска деца“ нису имала никакво право да дају повод избијању рата који су прижељкивали наши непријатељи, поготово када се зна, не само на основу Грабежовог признања већ и Принциповог и свих осталих учесника, да нису размишљали о последицама видовданског чина.
Када би започео Први светски рат да није било Видовдана 1914, ствар је нагађања, али је извесно да би избио коју годину касније, што је одговарало Србији и Русији а није одговарало Немачкој и Аустро-Угарској.
Престајем да се дописујем са повесником Б.М. и новинаром М. В. Следећи идеју свог професора и колеге Андреја Митровића, једног од најбољих зналаца Првог светског рата, уместо полемика које су сведене на упрошћену, увредљиву и злоупотрељену идеју о „клечању“, понудићу читаоцима књигу о Србији 1914. године.
Рат је започео усред године, што ми омогућује да равномерно прикажем доба мира и доба рата, с бројним занимљивим паралелама, које ће, надам се, бити методолошке и сазнајне новине.
Професор универзитета
Полетарац у српској историографији, Б.М. („Принцип није клечао“, „Политика“, 21. јануар 2015), без иједне познате књиге, спочитава ми да се нисам бавио Принципом, да нисам написао „ништа ново“, да су моје тврдње „климаве“ и, на крају, све моје ставове довео је у везу с Хашким судом!
Његове неосноване оптужбе не заслужују одговор, али сам дужан да
читаоцима „Политике“ скренем пажњу на неке чињенице, само са једном
намером – да добро размисле о ономе што се догодило читаво столеће
раније, пре него што прихвате било чије мишљење.Од више тешких питања изнетих у интервјуу у „Вечерњим новостима“ (14. децембар 2014) све се свело на злоупотребу глагола клечати који сам користио у пренесеном значењу, и то још и нагласио. Историографски полетарац тврди да „Принцип пред Фердинандом није клечао“.
Сасвим тачно, али је тачно и то да је убиством дао повод избијању Првог светског рата, до тада највећем светском крвопролићу, у којем је, процентуално, највише страдао српски народ!
Нека ми буде допуштено, уз извињење што немам простора да идеју образложим у појединостима, да наведем један изузетно поучан пример. Вожд Карађорђе је, неспорно, херојска величина, а његов Устанак херојско дело српског народа.
Године 1813. он је имао могућност да са Турцима склопи мир и створи аутономну српску државу, али је вожд одлучио да све стави на коцку и пружи отпор Турцима како би сачувао ратом стечену независност. Сви знамо да је поклекао пред надмоћном турском војском и склонио се, гле чуда, баш у Аустрију. Србија је била покорена и нестала са историјске позорнице.
Године 1815. Милош Обреновић је такође храбро ратовао против Турака, али када је схватио да не може успешно да се супростави трима турским војскама, он је започео преговоре и водио их пуних петнаест година, да би их завршио Хатишерифима из 1829, 1830. и 1833. године.
Србија је стекла статус аутономне Кнежевине, под заштитом Русије. На савет руског цара кнез Милош је отпутовао 1835. године у Цариград да пољуби султану скуте у знак захвалности, што је уз руску помоћ, како се онда говорило, милостиво даровао државност Србији.
Нико и ничим не може оспорити херојско дело вожда Карађорђа, без којег не би било ни дипломатског успеха кнеза Милоша, подржаваног од Русије. Зар је кнез Милошева упорна, вешта и до савршенства исказана дипломатска вештина, само зато што је султану пољубио скуте, негативан чин у српској повести?
Не, то су „пути величине“, којима смо често, и у великој нужди, морали да се крећемо, присиљавани од моћних и неумољивих, оних који су имали само један циљ – да нам нанесу зло, пре свега: 1813, 1815, 1914, 1941. и 1999. године! И само смо једном били мудри и опрезни – 1815. године!
Моје непоколебиво мишљење је – држава и народ морају се чувати по сваку цену, и несме их нико излагати ризику, поразу и катастрофи. Слобода народа и државе морају се бранити мирним путем до последњих могућности, и тек када се сва средства исцрпе – ратом!
Вратимо се за трен надобудном повеснику, који не само да не уме да чита већ не уме ни да мисли, будући да сам себе оспорава. Б.М. пише да је Трифко Грабеж изјавио у истрази, чему сам посветио посебну пажњу у својој књизи о Принципу: „Да сам знао да ће последица бити европејски рат, никада не бих учествовао у атентату“!
Молим уредника да ове речи остави болдиране, можда ће оне, накнадно, пробудити савест несамосталног повесника и мојих критичара. А ја бих овом Грабежовом закаснелом и искреном признању додао и речи младобосанца Ђоке Слијепчевића, да су видовдански атентатори били „наивна српска деца“, ништа мање од нашег на далеко чувеног младог повесника којег и обичан поветарац може померити услед његових контрадикторних погледа, несувислих увреда, чак и лажи!
Само због уважене читалачке публике „Политике“, која, надам се, није спремна да олако прихати иједно мишљење, па и моје, дужан сам да поновим своје основне идеје. Истичем да се о њима може дискутовати, полемисати, чак их и оспоравати и допуњавати, али само чињеницама.
1) Расправе о ревизији догађаја из 1914. године било је и биће све док буда повесника. Показало се, у више наврата, као и 2014. године, да нема историчара, ни код нас ни у свету, који би могао да измени већ прихваћено мишљење о одговорности за Први светски рат.
2) Немачки историчари су признали да је империјализам царске Немачке узрок избијању Великог рата и да је она због тога одговорна (Фриц Фишер и други).
3) Неспорна је чињеница да је Аустро-Угарска, гурана од Немачке, изазвала и објавила рат Краљевини Србији, и да је због тога одговорна. (Молим све лекторе да званичан назив државе – Аустро-Угарска немају право да мењају!)
4) Младобосански атентатори и србијанска обавештајна служба организовали су и извели Видовдански атентат у Сарајеву 1914. године. Идеја за атентат је младобосанска, а атентаторе је србијанска обавештајна служба организовала, снабдела оружјем и пружила логистичку подршку.
5) Србијанска влада је сазнала за атентат са закашњењем и предузела је мере да га спречи, али се показало да је закаснила и да су мере биле недовољне. Имајући у виду ове чињенице, истичем да одговорна влада није смела да допусти да је деца уведу у рат, који није желела и за који није била спремна!
6) Одговорност Србије не односи се на идеју, организацију и извођење Видовданског атентата (ако се Апис може изузети из ове радње), али је одговорна што није предузела све мере да заустави атентаторе, чиме би показала одговорност, опрезност и озбиљност у намери да заштити сопствену државу и народ. Атентат је требало спречити по сваку цену, понављам више пута, не због Немачке и Аустро-Угарске, које траже повод за рат, већ упркос њима, због спасења Срба и двеју српских држава.
7) Скала одговорности: 1) Немачка, 2) Аустро-Угарска и 3) Србија проистиче из чињеница, о којима се може разговарати и расправљати, чак и жустро, понудити нова виђења и тумачења, али верујем, нерадо, да се не може изменити.
И, на послетку, Срби, историчари пре свега али и сви остали, добро размилите: да ли је безначајна одговорност за повод Великом рату? Она се не може ни мерити ни упоређивати са одговорношћу за узрок Великом рату.
Та разлика није мала и она скида са српског народа ону одговорност која се основано приписује Немачкој и Аустро-Угарској. Она би, истовремено, требало да послужи као опомена да „наивна српска деца“ нису имала никакво право да дају повод избијању рата који су прижељкивали наши непријатељи, поготово када се зна, не само на основу Грабежовог признања већ и Принциповог и свих осталих учесника, да нису размишљали о последицама видовданског чина.
Када би започео Први светски рат да није било Видовдана 1914, ствар је нагађања, али је извесно да би избио коју годину касније, што је одговарало Србији и Русији а није одговарало Немачкој и Аустро-Угарској.
Престајем да се дописујем са повесником Б.М. и новинаром М. В. Следећи идеју свог професора и колеге Андреја Митровића, једног од најбољих зналаца Првог светског рата, уместо полемика које су сведене на упрошћену, увредљиву и злоупотрељену идеју о „клечању“, понудићу читаоцима књигу о Србији 1914. године.
Рат је започео усред године, што ми омогућује да равномерно прикажем доба мира и доба рата, с бројним занимљивим паралелама, које ће, надам се, бити методолошке и сазнајне новине.
Професор универзитета
објављено: у Политици 29.01.2015.
= видети и :ПОЛЕМИКА Боривоје Милошевић:Принцип није клечао
Нема коментара:
Постави коментар